Никада нисам вјеровао у случајност, злу коб, и сличне
трице и кучине и палце.
Штоно би рекли стари (а и нови) Кинези, има много
вјеродостојнијих теорија, па ми је блиска она о лептиру кад замахне крилом у
некој забити, а оно у Њујорку окине ураган!
Е сад, о намјерама лептира и његовим крајњим циљевима
дало би се расправљати…
Такође, не може ме нико убиједити да по свијету ходају
којекакви луђаци и шизофреничари, који ето тако, из својих луђачких, ничим
изазваних побуда, из чиста мира убију човјека.
Намртво, од праве.
И то не било каквог човјека, него некога ко је мање
или више познат, славан, утицајан, једном ријечју, неком је трн у оку.
Чуј, иде шизофреничар улицом, и налети баш на Џона
Ленона и олади га за сва времена?
После се силни психијатри убију тумачећи како је шизофреничар био занемарен као клинац, и нису
му хтјели купити хрчка за рођендан, па је завидио Ленону и зато га рокнуо
усред Њујорка?
Или ето, Шинзо Абе, загибе човјек на правди Бога, јер
је опет неки луђак утриповао да је Шинзо подржавао његове пљачкаше?
Е па, много је случајности...
Ако хоћу да будем паметан, рећи ћу да је Ленон у
ствари био музички револуционар познат по свом бунтовном карактеру и борби за
мир, а богме и по хорди обожавалаца и сљедбеника.
Све у свему, опасан и непредвидив тип.
Умјесто да је као Макартни и компанија пјевао “Год
саве тхе Qуеен” и приде добио орден витеза, он се револуционарисао и залагао за
обесправљене.
Е, неће да може!
Има да махне онај лептир с почетка приче, и да масама
објасни да се ради о лику који удара у темеље поретка!
Све могуће и немогуће, жуте и остале новине којима се
не гаде паре, писаће о Ленону богохулнику, грешнику, рушитељу, и на крају ће се
наћи луђак да га укине и спаси свијет.
Ко је крив? Нико…
Луђак ће у лудницу а Ленон у легенду. И какве то везе
има са Шинзо Абеом?
Па никакве али је једна од најутицајнијих свјетских
дипломатија отворено изјавила да не вјерује у случај, и луђаке који врше
политичка убиства.
Пажљивије загледајући овакве случајеве, лако се можете
досјетити у ком грму лежи зец.
Убиство без убиства!
Ликвидација без
праве одговорности.
И то, прије свега, политичка ликвидација, јер не
можете баш тако наручити сачекушу и упуцати популарног политичара – циљ је да
га медијски унаказите, а онда се већ нађе луђак који ће ствар узети у своје
руке.
Таквом ватром се играју и неки наши играчи. Па ако
упали, добро је…
С тим да у нашим балканским условима нема суптилности и лаганог рада, већ је све много бруталније, чак директније.
Мета је овог пута Сања Вулић.
Млада, бескомпромисна, без длаке на језику.
Има много мана:
Популарна па изазива поштовање својим ставовима чак и
код оних који је баш и не воле.
Низ година иде узлазном линијом, има обичај да попу каже поп, а бобу боб.
Не плаши се ауторитета ни у сопственој странци, а камоли
страних плаћеника. И тако даље…
Изгледа да је то био довољан разлог да се на Сању крене брутално и отворено – ових дана је, а све кроз сатиру и сарказам, отворен позив да се ликвидира.
За праве.
Физички.
Јербо не могу да је другачије елиминишу …
Па се опет траже луђаци који читају такву штампу и гледају
петпарачке телевизије.
Мене је страх, искрено и истински.
Страх ме је да нико не реагује на отворене позиве на
убиство.
Кад падне крв, касно је анализирати и ламентирати, позивати
да се успостави контрола над шизофреничарима.
И шапатом именовати коме је добро дошло да луђаци
слободно ходају око нас и прате позиве на убиства.
Је ли то суштина данашње демократије?